Krsna slava

Sveti Sava je u praksu uveo obred krsne slave na liturgijskoj osnovi. Od svetoga Save se taj obred, kao i običaji koji ga prate, postupno formirao, dok se nije razvio do današnjeg oblika. Današnju formu tog obreda u prošlom veku (1862) konačno je uobličio mitropolit Srbije Mihailo. Od brojnih imena koja je imala ova pojava nekad, a ima ih i danas, najrasprostranjenija su: krsna slava i svečari.

SVEĆENJE VODICE

U nekim krajevima (Vojvodina, Beograd…), običaj je da sveštenik pre slave dođe u dom da osveti vodicu. Domaćica pripremi činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kadionicu, tamjan i upali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osveti vodu kojom će domaćica umesiti slavski kolač. Za tu priliku potrebno je pripremiti: kadionicu, vatru (ili briket specijalnog uglja) i tamjan, zatim sveću i svećnjak (čirak), kitu bosiljka i posudu čiste vode – i sve to da bude na stolu, okrenuto prema ikoni krsne slave, koja se inače nalazi na istočnom zidu sobe.

Osvećenu vodicu domaćica tretira kao svetinju: pažljivo njome rukuje, čuvajući je na određenom mestu. Pa kad, uoči samoga dana slave, privede kraju sve svoje pripreme za sutrašnji dan, onda tom vodom i brašnom mesi slavski kolač; tome se doda i potrebna količina soli i kvasca. U nekim krajevima, slava već počinje uoči dana večerom, jer je to, liturgijski gledano, već novi dan – dan slave: služeno je večernje, odnosno bdenije sutrašnjem prazniku. Ipak, vrlo je retka pojava da se već tada reže kolač to se čini na sam dan slave.

ODLAZAK U CRKVU

Kad osvane dan krsne slave, u crkvu se nosi kolač, žito i crno vino. U hramu se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku, pre svete liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji – živih za zdravlje, a upokojenih za pokoj duše.

Domaćin priloži crkvi svoje darove: tamjan, zejtin, vino – priloži čega može i koliko može. U novije vreme je sve češća pojava da se prilaže novac pa da ga crkva troši shodno potrebama.

REZANJE KOLAČA U KUĆI

Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova praksa, da se čin rezanja kolača vrši u kući, treba uraditi ovako.

Još uveče ili rano izjutra staviti na sto sve što je potrebno za obred, a sto je okrenut ikoni, odnosno istoku.

Na stolu treba da su kolač, žito, čaša crnog vina; zatim sveća u čiraku, spisak živih članova porodice radi molitvenog spomena, zatim ručna kadionica sa briketom i šibicom; pored vina i žita nalazi se kašičica, a pored kolača nož. Sveća se pali pred sam početak obreda, a može i ranije – dok je kandilo upaljeno još uveče i gorelo je u toku noći.

Kad sveštenik dođe u svečarsku kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajenog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle početnog vozglasa, molitve Gospodnje Oče naš i tropara slave, sveštenik čita molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovoga obreda okade se: ikona, sveća, kolač, žito, vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposredno posle tog obreda, ne prekidajući tok sveštenik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari.

OSVEĆENJE I REZANJE KOLAČA

Sve važnije obredne radnje i obredni materijal o slavi vode neposredno poreklo iz Svete liturgije, šire uzeto – odnosno iz Crkve: u tome se ogleda crkveni karakter slave. Obred slave, kao i svi drugi obredi u Crkvi predstavljaju oblik komunikacije ili opštenja čoveka sa Bogom – zato je svaka molitva lično intonirana, i sve – osim onih koje se odnose na individualna lica – imaju oblik množine, što izražava saborni karakter molitve: baš kao i u samoj Božanskoj liturgiji u kojoj se molimo za sve, za ceo svet.

U toj sabornosti nije brisan nijedan pojedinac, ma kako bio mali i neznatan pred ljudima, a gramatička množina ne predstavlja naknadni zbir, nego ukupnost, sabornost – zajednicu.

Sveštenik prvo molitveno priziva Gospoda Isusa Hrista da blagoslovi predloženi hleb i vino, izgovarajući tri puta reči: „Gospode Isuse Hriste Bože naš, blagoslovi ovaj hleb i ovo vino Duhom tvojim Svetim svagda, sada i uvek i u sve vekove vekova. Amin.“ Zatim obema rukama uzima hleb i podiže ga, okrenut ikoni, odnosno istoku: „Gospode Bože, prinosimo Ti ovo u slavu i čast svetog…; njegovim molitvama primi, Premilostivi, ovu žrtvu u svoj nadnebesni žrtvenik.“

Zatim spušta kolač i reže ga po donjoj kori u vidu krsta i preliva ga vinom čineći znak krsta. Kolač okreću sveštenik, domaćin i svi prisutni – kružno, u desno, dok se pevaju tropari. Isti tropari se pevaju i na venčanju, kao i prilikom rukopoloženja u čin đakona, prezvitera i episkopa. Okretanje kolača u krug označava večnost. Krug je simbol večnosti.

Posle ovoga kolač se lomi na pola i stavljaju se njegove polovine donjom korom jedna prema drugoj, tako da prorezana mekota jedne i druge polovine bude okrenuta gore: nju celivaju sveštenik i domaćin tri puta. Sveštenik govori: „Hristos među nama.“ Domaćin odgovara: „I jeste i biće.“ Za vreme pevanja tropara kolač su okretali svi prisutni – domaći i gosti; ako ih je bilo mnogo, onda oni bliži neposredno su okretali kolač, a oni dalje njihovim posredovanjem bili su u vezi sa kolačem, držeći svaki ruku na ramenu onoga ko stoji ispred njega. Tu pojavu imamo ređe u kući, ali je zato imamo često, gotovo redovno kad je u pitanju hramovna slava, školska slava, esnafska i sl. jer se i tamo reže kolač a prisustvuje veliki broj vernika.

Pošto je završeno celivanje slavskog kolača, pevaju se tropari koji su u ovaj obred ušli iz prazničkoga bdenija, odnosno jutrenja.

Iza toga dođe jektenija u kojoj se moli za narod, arhijereja, pravoslavne hrišćane i na kraju za ukućane – po imenu. Na kraju, kao i obično, mali otpust. Tada dođe čestitanje.

SLAVSKI RUČAK

Slavski ručak, kao i sve obredne ponude, nije jelo radi jela, nego je to zajedničko obredno jedenje i pijenje (so-jastije i so-pitije). Zato o slavi domaćinova kuća nije samo gostoljubivi dom nego istovremeno i neka svetionica: i kuća i porodica su crkva (zajednica) gde se prinose Bogu na dar pobožne misli, želje, zahvalnost, dočekuju se i primaju gosti, po uzoru na biblijskoga praoca Avrama koji je ugostio tri nepoznata tajanstvena putnika.

PREDAVANJE SLAVE

Otac predaje sinu slavu, a to biva onda kad se sin izdvaja u posebno domaćinstvo, bilo da će živeti u drugom gradu bilo da će živeti u tom istom mestu. Potpuno je pogrešna praksa koja se ponegde kod nas ustalila posle Drugog svetskog rata, da sinovi ne slave dok im je otac živ, ili pak da slavu preuzima samo najstariji sin.

Dužnost je oca da svom sinu preda slavu, tako da i on slavi. Ako to otac ne želi da učini, iz ko zna kojih razloga, potrebno je obratiti se svom nadležnom svešteniku i sa njim se dogovoriti o preuzimanju krsne slave. Sin tada nikakav prestup nije učinio protiv svog roditelja i krsne slave.

Jedna zajednica obično počinje da slavi te godine kad se osniva, a nekad i nešto kasnije. Hram počinje da slavi kad se završe radovi i izvrši njegovo osvećenje – ali ima i druga prakse: da slava novoga hrama počinje da se proslavlja još u izgradnji – spomen hram Svetoga Save u Beogradu na primer slavi svoju slavu, a još nije završen.

Krsna slava, gledana i shvaćena iznutra i kvalitativno, predstavlja pojavu u kojoj se vidi da je srpsko pravoslavlje, svetosavlje, pravilno i duboko pojmilo smisao i biće Crkve i najadekvatnije izrazilo svoje shvatanje i svoj doživljaj Crkve kao večne neobuhvative zajednice Boga i ljudi. Tako se o krsnoj slavi dom – porodica pokazuje kao minijaturna slika Crkve, puna stvarne životnosti: njena materijalna prisutnost u određenom prostoru je evidentna i ona je samo simvol duhovne stvarnosti koja daje smisao.

To u stvari čini dušu celoga poretka rituala krsne slave. Posle Drugog svetskog rata, sve je činjeno da se krsna slava ukine, zabrani, iskoreni, a kad to nije pošlo za rukom, onda se išlo na to da se ona što više isprofaniše, obesveti. Krenulo se od toga da nije potreban kolač, žito i sveća. Nego bi se spremio bogatiji ručak. Nije se vodilo računa o postu.

Ima i ovakvih primera, kada domaćinu objasnite šta je krsna slava, onda on pokušava da se brani, pa kaže: „Ja sam ovako nasledio, a kažu mi da nije dobro da menjam dosadašnji običaj.“ Sa ovim su se sreli i oci Prvog vaseljenskog sabora 325. godine u Nikeji, pa su 15. kanonom propisali: „Uništiti običaj koji se protivu apostolskoga pravila u pojedinim mestima ukorenio…“ Srpskom narodu je sveti Sava ostavio kako se slavi. Zbog toga smo mi dužni, na osnovu gore navedenog kanona, iskoreniti ružne, licemerne i nehrišćanske običaje, koji su se na štetu Crkve uobičajili. Da li smo se zapitali, da li su svetitelji Božji, od kojih je veliki broj bio isposnika, zadovoljni sa našim načinom slavljenja njihovog imena.

Da li će oni nama ovakvima biti zaštitnici pred Bogom ili ne? Krsna slava nije jelo i piće. Još je sveti Petar Cetinjski čudotvorac prokleo svakog onog u Crnoj Gori ko duže slavi slavu od jednog dana. Razlog je taj da bi sačuvao hranu sirotinji, jer su još tada mnogi slavu pretvarali u jelo i piće. Uvukla se ponegde i još jedna krajnje pogrešna praksa. Dogodi se da u porodici neko umre ili pogine u toku godine. Dolazi sveštenik za slavsku vodicu, onda domaćin kaže: „Ja ove godine neću slaviti slavu, imao sam smrtni slučaj u porodici. Dođite iduće godine.“

Ovo je paradoksalno. Kada je 1934. godine poginuo kralj Aleksandar u Marselju, mnogi su u znak žalosti za kraljem otkazivali slavu. Zbog toga je Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve izašao u javnost sa jednim saopštenjem, kojeg se moramo prisetiti i po njemu vladati. Krsna slava se nikada ne prekida. Pozvani su tada vernici, da udvostruče svoje molitve za pokoj duša upokojenih, s posebnim pozivom da se za krsnu slavu pomognu oni kojima je pomoć potrebna. Da se umesto bogatih gozbi, iste smanje, a razlika u novcu da sirotinji.

To je hrišćansko shvatanje krsne slave. U nekim srpskim krajevima ako se dogodi da se u porodici neko upokoji, kolač se ne šara, već se samo na sredini napravi pečat sa znakom krsta. To je svešteniku i svim prisutnima u hramu znak da se u tom domaćinstvu neko u toku godine upokojio.

IZVORhttp://www.svetisavacanberra.org/

.

Ostavite odgovor